Naš teniski trener Vladimir Hakač bio je jedan od najboljih takmičara svoje generacije u Srbiji. Danas je među najistaknutijim mladim trenerima tenisa, jer sa sobom nosi bogato iskustvo svetski priznatih teniskih majstora s kojima je sarađivao, koji su svoje trenersko umeće usavršavali širom planete. Rođen je 5. marta 1997. godine u Beogradu. U belom sportu je nešto manje od dve decenije, poseduje „B“ i „C“ teniske licence, a mlade tenisere trenira oko pet godina. Dok se takmičio, osvojio je treće mesto na Državnom prvenstvu Srbije u tenisu do 18 godina, prvo na Beogradskom Mastersu do 16 i 18 godina, drugo u Ekipnom prvenstvu Srbije do 16 godina, a bio je i reprezentativac Srbije do 14 godina, treći u našoj zemlji u kategoriji do 14 godina, prvi do 12 godina i prvi u Beogradu sa svojih 10 godina, kada je potpisao ugovor sa „Head“-om. Tokom takmičarske karijere igrao je s poznatim srpskim i regionalnim teniserkama i teniserima, poput Bojane Jovanovski, Danke Kovinić, Aleksandre Krunić, Vesne Dolonc i Mikija Jankovića.
Trenirao je najmanje 30 mladih tenisera, a svoje trenersko umeće usavršavao je radeći nekoliko godina kao glavni asistent Zorana Jovanovskog, trenera i oca Bojane Jovanovski, nekadašnje 31. teniserke na WTA listi, koji je dobio mnoga prestižna priznanja od svetski čuvenih teniskih akademija, kao što je Teniska akademija Nika Bolitijerija. Dok su sarađivali, Zoran je prenosio Vladimiru svoje bogato trenersko iskustvo, sticano širom planete. „Kao relativno mlad ‘pokupio’ sam dosta iskustva. To je mnogo olakšalo moj trenerski razvoj. Jednostavno, neke vežbe nisam mogao da vidim i ‘pokupim’ u Srbiji od ostalih trenera. To su vežbe profesionalnih igrača, koje su upotrebljavali na svom putu do vrha. Moj trenutni cilj je da izvedem nekoliko igrača na ATP ili WTA 500 listu, da postanu profesionalci“, ističe Vladimir. Sa Zoranom je sarađivao do svoje 20. godine, kada se osamostalio i počeo da radi kao trener u teniskom klubu „Tenis park Beograd“, a u međuvremenu je krenuo da obučava mlade tenisere i u našoj školi tenisa, „Match’n play“.
Na svojim treninzima prvo proverava motoričke i koordinacione sposobnosti dece u dogovoru s našim kondicionim trenerom, a tek kada utvrdi da je dete dobro razvijeno, počinje da ga podučava pravilnoj tehnici igranja tenisa: „Pravi se nedeljni program rada, u zavisnosti od toga da li je teniser u takmičarskom ili pripremnom periodu. Gledamo da turniri budu svake druge sedmice da bi deca imala nedelju dana da dorade tehniku. Ako je dete u takmičarskom ritmu, razvijamo taktiku da nadmudrimo protivnika, više rezervnih planova… Dosta radim i na servisu, riternu i prvom udarcu posle servisa i riterna. To su mi ključni faktori u tenisu. Volim da se loptica drži dosta, španska škola. Igrače teram i da igraju forhend, jer je, uz dobar rad nogu, meni kroz karijeru on bio najveće oružje“.
U trenerske vode je uplovio sa 17 godina. U to vreme je na Tajlandu sparingovao s teniserima Ruske teniske akademije, među kojima je bio i Mihail Južni, i uvideo da su njihovi treninzi daleko napredniji od naših. Zato se po povratku u Srbiju dvoumio između pohađanja koledža i karijere teniskog trenera, kroz koju bi pokušao da treniranje tenisa u našoj zemlji podigne na viši nivo. Nije znao da je život već odlučio umesto njega. Samo dan posle povratka u svoj rodni grad dobio je poziv od Zorana Jovanovskog da tokom tri meseca bude sparing partner dvema teniserkama u Kanadi.
Prihvatio je ponudu, a posle toga i priliku da bude njegov asistent, odnosno pomoćni trener. „Tenis je značajan za decu, jer se razvijaju individualno. Sami moraju da donose odluke u toku meča. Kada igraju, moraju da se sami izbore sa sobom, sami su na terenu, nema nikoga oko njih, a to je dobro za razvoj. Zbog toga deca koja treniraju tenis mnogo ranije sazre, osamostale se. Kada napune 17, 18 godina, već sami znaju kako da nastave da se bore sa životnim izazovima, jer ih je tenis tome naučio. Pritom, nije grub sport, nema kontakta“, napominje on. Vladimir se sportom bavi od pete godine života. Prvo je trenirao plivanje, potom se oprobao u fudbalu, da bi ga gledanje jednog teniskog finala s tribina u kom je igrala Bojana Jovanovski odvuklo u tenis. Sa sedam i po godina je počeo da trenira sa Zoranom. „Tenis sam zavoleo zato što je individualni sport. Smetalo mi je kad u kolektivnom sportu, na primer, fubdalu, koji sam trenirao, neko drugi postigne gol ili mi ne doda loptu, a imao sam šansu. Takav mi je karakter, volim da se dosta u životu ja pitam. Zato sam i shvatio da je sport kao što je tenis, u kom sam donosim odluke, za mene“, zaključuje on.
